Свети Теофан Затворник
ПРАВОСЛАВЉЕ И НАУКА
ДУХ ЗАПАДНЕ НАУКЕ
Крајем петог и почетком шестог века незнабоштво је сишло са позорнице тада познатог света. Тада је у свему завладао нови поредак. Човечанство је у њему налазило разрешење свих недоумица, задовољење свих потреба и спокојство.
Шта је требало чинити? Свакако развијати се и расти под утицајем божанских препорађајућих сила или се све више и више трудити на њиховом продору у масу, усмеравајући сву своју снагу само на то да им се да више простора или, да тако кажемо, поравнавати пут за њихов пролазак.
На Истоку је управо тако и било и тако је све до дана данашњег, без обзира на спољашњу неуређеност, невоље и угњетавања. Под не баш допадљивом спољашњошћу Исток верно чува драгоцени дар Божији, дар којим блиста његов унутрашњи живот. Од њега су здрава и неповређена начела новог живота и до нас стигла, благотворно деловала и делују све до сада на њима својствен начин.
Тако је у почетку било и на Западу, али се он касније удаљио од свог призвања. Дух превласти и гордости, што је начело старог незнабожачког живота на Истоку, овладао је римским владикама а затим мало-помало привукао сродне себи и остале стихије незнабоштва, које се у прах претварало, и оно је почело поново да оживљава. У почетку су у школама, под видом
изучавања језика, упознавали омладину са остацима писмености Грчке и Рима, али су заједно с тим у њихова срца уливали отров испразног размишљања, самовоље и изопачене чулности. Поколењу васпитаном на такав начин, у зрелим годинама, био је потребан управо такав живот и почели су га водити. Из Италије се тај отров разлио по читавој Немачкој, Франачкој и Бнглеској. Настало је друштво хуманиста, које је кроз књижевност и школе почело да уводи начела старог незнабожачког образовања са свом њиховом изопаченошћу, гордошћу и самовољом и с њима нераздвојивим непријатељством према хришћанству и Христу Спаситељу. Та начела су тако увођена свуда и у све: у науку, уметност, лични, породични и друштвени живот. Такво учење и такав живот ласкали су исквареној природи човека те су се људима допали и били прихваћени. Божанску истину и правила живота која су до тада била на снази неки су у потпуности одбацили, а неки су их се придржавали само кад је реч о спољашњој форми. Смелији су подизали глас, тражећи нови поредак, и он је почео да улази на велика врата.
И ето, управо то се назива велелепним именом препорода! У суштини, то је одбацивање начина обновљења, који је установио Господ Исус Христос, с изазивањем непријатељства према њему и покушај самосталног обновљења и усавршавања себе самога кроз развијање
распадљивих стихија пале људске природе, наравно по слици и у духу незнабоштва у коме су деловали свом силом. Ово није преувеличавање нити осуда! По плодовима њиховим познаћете их. Погледајте како се узбунише народи и људи узалуд устају на Господа и на Христа Његовог (Пс. 2, 1-2).
Након усвојења умом и срцем нових незнабожачких начела, ранији хришћански начин живота постао је ограничавајући. Требало је збацити те окове. Реформације је начинила први корак (понајвише у односу на спољашњост) из, може бити, наизглед доброг повода, а то је освета Риму који је први дао подстицај кретању ка иновацијама. Реформацијом изазвана слобода мишљења срушила је и унутрашњу ограду која се формирала исповедањем. Њена кћер, слободоумље, пренела је у тамошњи свет и друштво након моралних правила и обичаја, након поретка живота и задовољстава и сав начин мишљења који је био на снази у незнабожачком свету до доласка Христа Спаситеља. Тако су се поновиле све незнабожачке заблуде, само у другом облику и другим речима: појавили су се дуалисти,
пантеисти, материјалисти, сензуалисти, скептици, атеисти и истиснули истину Божију из области људског знања. И чиме се завршио тај покрет? Завршио се тиме што су обожили разум и слободу и, под видом паганских богова и
богиња, унели у храмове своје идоле ради свенародног поштовања. Ето шта је, чему стреми и чиме се завршава тамошњи препород! Не кажем да тамо није било ничег доброг (јер како би се другачије одржавао тамошњи свет?), већ да је његов општи дух управо такав. У ово нас опипљиво уверава то што свако ко се дотакне њиховог образовања, макар крајичком усана, одмах почиње да се буни против Господа и Његовог светог поретка.
Још једном понављам да и код њих има доброга, али општи дух је тамо управо дух хладноће према Богом утврђеном поретку, дух противљења и побуне против тог поретка. И ако непромишљено кренемо њиховим широким путем, онда ће се неизбежно и нама догодити исто што и њима. Нека нас Господ сачува од тог зла! Није Господ благоизволео да идемо иза других да би смо, слично њима, падали у јаме, ископане њиховом заблудом. Бдите да пе паднете у напаст, заповеда Господ и додаје: А што вама Говорим, свима Говорим: Стражите! (Мт. 26, 41. Мк. 13, 37). Јавно и тајно, кроз писменост и директан додир већ нам долазе учења и поретци туђег нам по духу начина живота; понекад се чују позиви да се остави старо и уведе ново, а можда већ има покушаја да се то и уради. Ако лакомислено почнемо да попуштамо таквима, онда ће они убрзо скренути наш живот са оног тока по коме се до сада
кретао и помакнути га из оних основа које су постављене у почетку. Шта друго да очекујемо уколико и код нас, слично као што се то ради у другим земљама, почну активно да развијају необуздану слободу мишљења и разради и предавању науке дају усмерење супротно откривеном учењу; када, на пример, почну слободно да уче да је свет настао сам од себе, по вечним законима реакције стихија, и да је у том настајању, које још увек траје, свако небеско тело, а међу њима и наша земља, пролазило и пролази огромне периоде развитка у чијем се наставку на њему појављују разноразне врсте створења, као код нас: растиње, животиње, човек; да стога нема Творца и Промислитеља, већ да све тече по природним законима и силама, за које се не зна ко их је дао; када ради снажног утискивања у умове ових нових откривења почну да све ово јавно приказују у сликама са неопходним објашњењима и тумачењима; када почну да уче да не само телесно функционисање већ и разнолика дејства душе нису ништа друго до последица хемијског сједињавања честица материје; да душа као засебна сила и не постоји, да су суд и награда и казна само машта, и томе слично; када у Историји уместо деловање старатељског Промисла о нама почну да представљају самооткривање неког скривеног духа из кога ничу и у кога се поново враћају неопходни чиниоци на попришту развитка
човечанства? Шта очекивати ако се заједно са овим допусти улазак раскоши у све слојеве друштва и ако се дозволи да завлада такав поредак живота и односа у којима не само да неће бити времена да се буде у Цркви и да се испуњавају њени исцељујући прописи, већ чак ни да се помисли на њу, поредак који ће на тај начин разјединити Цркву и њена чеда и у њих уселити хладноћу и чак одвратност према њој?
Јер ако само допустите свим овим моћним средствима да делују, брзо ће у нама угушити семе живота, живота одређеног божанским обнављајућим установљенима, и увешће нови живот са свим мраком незнања и заблуда, са свом разузданошћу својеглавости и жестином страсти (19, стр. 157-167).
Крајем петог и почетком шестог века незнабоштво је сишло са позорнице тада познатог света. Тада је у свему завладао нови поредак. Човечанство је у њему налазило разрешење свих недоумица, задовољење свих потреба и спокојство.
Шта је требало чинити? Свакако развијати се и расти под утицајем божанских препорађајућих сила или се све више и више трудити на њиховом продору у масу, усмеравајући сву своју снагу само на то да им се да више простора или, да тако кажемо, поравнавати пут за њихов пролазак.
На Истоку је управо тако и било и тако је све до дана данашњег, без обзира на спољашњу неуређеност, невоље и угњетавања. Под не баш допадљивом спољашњошћу Исток верно чува драгоцени дар Божији, дар којим блиста његов унутрашњи живот. Од њега су здрава и неповређена начела новог живота и до нас стигла, благотворно деловала и делују све до сада на њима својствен начин.
Тако је у почетку било и на Западу, али се он касније удаљио од свог призвања. Дух превласти и гордости, што је начело старог незнабожачког живота на Истоку, овладао је римским владикама а затим мало-помало привукао сродне себи и остале стихије незнабоштва, које се у прах претварало, и оно је почело поново да оживљава. У почетку су у школама, под видом
изучавања језика, упознавали омладину са остацима писмености Грчке и Рима, али су заједно с тим у њихова срца уливали отров испразног размишљања, самовоље и изопачене чулности. Поколењу васпитаном на такав начин, у зрелим годинама, био је потребан управо такав живот и почели су га водити. Из Италије се тај отров разлио по читавој Немачкој, Франачкој и Бнглеској. Настало је друштво хуманиста, које је кроз књижевност и школе почело да уводи начела старог незнабожачког образовања са свом њиховом изопаченошћу, гордошћу и самовољом и с њима нераздвојивим непријатељством према хришћанству и Христу Спаситељу. Та начела су тако увођена свуда и у све: у науку, уметност, лични, породични и друштвени живот. Такво учење и такав живот ласкали су исквареној природи човека те су се људима допали и били прихваћени. Божанску истину и правила живота која су до тада била на снази неки су у потпуности одбацили, а неки су их се придржавали само кад је реч о спољашњој форми. Смелији су подизали глас, тражећи нови поредак, и он је почео да улази на велика врата.
И ето, управо то се назива велелепним именом препорода! У суштини, то је одбацивање начина обновљења, који је установио Господ Исус Христос, с изазивањем непријатељства према њему и покушај самосталног обновљења и усавршавања себе самога кроз развијање
распадљивих стихија пале људске природе, наравно по слици и у духу незнабоштва у коме су деловали свом силом. Ово није преувеличавање нити осуда! По плодовима њиховим познаћете их. Погледајте како се узбунише народи и људи узалуд устају на Господа и на Христа Његовог (Пс. 2, 1-2).
Након усвојења умом и срцем нових незнабожачких начела, ранији хришћански начин живота постао је ограничавајући. Требало је збацити те окове. Реформације је начинила први корак (понајвише у односу на спољашњост) из, може бити, наизглед доброг повода, а то је освета Риму који је први дао подстицај кретању ка иновацијама. Реформацијом изазвана слобода мишљења срушила је и унутрашњу ограду која се формирала исповедањем. Њена кћер, слободоумље, пренела је у тамошњи свет и друштво након моралних правила и обичаја, након поретка живота и задовољстава и сав начин мишљења који је био на снази у незнабожачком свету до доласка Христа Спаситеља. Тако су се поновиле све незнабожачке заблуде, само у другом облику и другим речима: појавили су се дуалисти,
пантеисти, материјалисти, сензуалисти, скептици, атеисти и истиснули истину Божију из области људског знања. И чиме се завршио тај покрет? Завршио се тиме што су обожили разум и слободу и, под видом паганских богова и
богиња, унели у храмове своје идоле ради свенародног поштовања. Ето шта је, чему стреми и чиме се завршава тамошњи препород! Не кажем да тамо није било ничег доброг (јер како би се другачије одржавао тамошњи свет?), већ да је његов општи дух управо такав. У ово нас опипљиво уверава то што свако ко се дотакне њиховог образовања, макар крајичком усана, одмах почиње да се буни против Господа и Његовог светог поретка.
Још једном понављам да и код њих има доброга, али општи дух је тамо управо дух хладноће према Богом утврђеном поретку, дух противљења и побуне против тог поретка. И ако непромишљено кренемо њиховим широким путем, онда ће се неизбежно и нама догодити исто што и њима. Нека нас Господ сачува од тог зла! Није Господ благоизволео да идемо иза других да би смо, слично њима, падали у јаме, ископане њиховом заблудом. Бдите да пе паднете у напаст, заповеда Господ и додаје: А што вама Говорим, свима Говорим: Стражите! (Мт. 26, 41. Мк. 13, 37). Јавно и тајно, кроз писменост и директан додир већ нам долазе учења и поретци туђег нам по духу начина живота; понекад се чују позиви да се остави старо и уведе ново, а можда већ има покушаја да се то и уради. Ако лакомислено почнемо да попуштамо таквима, онда ће они убрзо скренути наш живот са оног тока по коме се до сада
кретао и помакнути га из оних основа које су постављене у почетку. Шта друго да очекујемо уколико и код нас, слично као што се то ради у другим земљама, почну активно да развијају необуздану слободу мишљења и разради и предавању науке дају усмерење супротно откривеном учењу; када, на пример, почну слободно да уче да је свет настао сам од себе, по вечним законима реакције стихија, и да је у том настајању, које још увек траје, свако небеско тело, а међу њима и наша земља, пролазило и пролази огромне периоде развитка у чијем се наставку на њему појављују разноразне врсте створења, као код нас: растиње, животиње, човек; да стога нема Творца и Промислитеља, већ да све тече по природним законима и силама, за које се не зна ко их је дао; када ради снажног утискивања у умове ових нових откривења почну да све ово јавно приказују у сликама са неопходним објашњењима и тумачењима; када почну да уче да не само телесно функционисање већ и разнолика дејства душе нису ништа друго до последица хемијског сједињавања честица материје; да душа као засебна сила и не постоји, да су суд и награда и казна само машта, и томе слично; када у Историји уместо деловање старатељског Промисла о нама почну да представљају самооткривање неког скривеног духа из кога ничу и у кога се поново враћају неопходни чиниоци на попришту развитка
човечанства? Шта очекивати ако се заједно са овим допусти улазак раскоши у све слојеве друштва и ако се дозволи да завлада такав поредак живота и односа у којима не само да неће бити времена да се буде у Цркви и да се испуњавају њени исцељујући прописи, већ чак ни да се помисли на њу, поредак који ће на тај начин разјединити Цркву и њена чеда и у њих уселити хладноћу и чак одвратност према њој?
Јер ако само допустите свим овим моћним средствима да делују, брзо ће у нама угушити семе живота, живота одређеног божанским обнављајућим установљенима, и увешће нови живот са свим мраком незнања и заблуда, са свом разузданошћу својеглавости и жестином страсти (19, стр. 157-167).