Браћо и сестре, данас је дан упокојења светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова. Већи део свог дугог овоземног живота Јован Богослов је провео у граду Ефесу, који се, иначе, назива престоницом Истока. Ту га је посетила Пресвета Богородица. И до дана данашњег међу рушевинама тог некад предивног града, који је данас претворен у турско сеоце, налази се кућа у којој је живео апостол Јован Богослов којем је, по предању, Пресвета Богородица исказала поштовање тиме што је код њега боравила. У Ефесу је Јеванђеље проповедала света равноапостолна Марија Магдалина. Ту је и умрла и свети апостол Јован ту ју је сахранио у једној пећини. Касније су, за време прогона цара Декија, у тој истој пећини живи зазидани Ефески мученици, седморица младића које Црква молитвено прославља 4/17 августа.
После Успења Пресвете Богородице и рушења Јерусалима Ефес је постао светило Цркве Христове. Многи ученици апостолâ долазили су код светог Јована Богослова, јединог од свих оних који су Господа Исуса Христа пратили током земног живота а који је још био жив. Јован Богослов је имао дуг живот. У старости је тако онемоћао да више није могао да одлази у храм Божији, али је тако волео црквену службу да је молио своје ученике да га на рукама однесу у храм где би се онда лежећи молио.
Једном су ученици светог Јована видели да је старац устао са свог лежаја тако као да су старачке године просто спале с његових рамена. Заповедио им је да позову све његове вољене ученике па је рекао: “Данас је велики дан у мом животу. Данас одлазим од вас, али и остајем са вама.” Но ученици нису разумели његове речи. Тада им је старац рекао: “Хајдемо из града.” Заједно са ученицима изашао је кроз капију Ефеса. Кад су се зауставили на једној пољани, Јован им је рекао: “Ово је последњи дан мог земног живота. Данас се растајемо, али духом ћу бити са вама.” Ученици су почели да плачу и да га моле да још остане на земљи и ради њих и ради своје Цркве. Но апостол им је одговорио: “Треба да идем на далек пут.” Након тога је додао: “Децо, удаљимо се још мало од града.” Живот Јована Богослова био је скривен од људских погледа па је и његова смрт требала да буде исто тако скривена. Кад су се још више удаљили од града, старац је сваког од својих ученика благословио, загрлио га и пољубио, затим се осврнуо око себе, погледао куле и зидине Ефеса и поново замолио: “Удаљимо се још мало.” Кад се трећи пут зауставио, рекао је: “Направите ми моје пребивалиште.” Ученици су га упитали: “Какво?” Старац им је одговорио: “Ископајте ми гробницу.” Ученици су уз плач почели да копају гробницу. Јован Богослов им је рекао: “Копајте дубље.” Након тога поново их је благословио и рекао: “Мајко земљо, из тебе сам изашао и теби идем, прими ме!” Након тога спустио се у гробницу. По његовој заповести ученици су почели да сипају земљу у гробницу. Кад су је насули до његових колена и груди, поново су кроз јецаје почели да га моле да не одлази и да ради њих још неко време на земљи остане. Али Јован Богослов им је одговорио: “Децо, ја више не желим да гледам ову светлост и зато ме засипајте земљом.” Тада су ученици један по један почели да прилазе гробници. Сагињали су се и последњи пут загрлили свог старца и од њега примили последњи целив. Након тога Јован је затворио очи. Ученици нису знали да ли је жив или је умро, али су ипак затрпали гробницу.
Након извесног времена хтели су да свето тело апостола и јеванђелисте Јована Богослова пренесу у храм, али се испоставило да је гробница празна. Његова смрт заувек је остала тајна и нико не зна да ли је жив или је умро. У Јеванђељу је записано како је апостол Петар питао Господа за Јована и како му је Господ одговорио: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном (Јн. 21, 22). Неки од светих Отаца кажу да ће пре Страшног Суда заједно са Илијом и Енохом доћи и Јован Богослов и да ће Илија проповедати Јеванђеље пре свега Јеврејима, Енох народима који нису познали Господа, а Јован Богослов хришћанима који су заборавили свог Спаситеља.
Браћо и сестре, јуче смо се молитвено сећали преподобног и богоносног оца нашег Сергија, игумана Радоњешког, и данас су ме замолили да поновим јучерашњу беседу.
Сваки народ има светитеље које посебно поштује. У Грузији је то преподобни Јован Зедазнијски којег називају игуманом Иверије, а Сергија Радоњешког игуманом Русије и наставником њеног монаштва. И као што је срце Иверске Цркве храм Светицховели тако је срце Руске Цркве Лавра Свете Тројице у којој почивају мошти преподобног Сергија. Та Лавра слична је духовном сунцу које обасјава огромно пространство све од Камчатке па до Кавказа и од Урала па до Леденог мора. И као што се кишне капи скупљају у потоке и реке и непрекидно теку према мору, тако и реке народа даноноћно иду у Лавру да се помоле, иду светим моштима преподобног Сергија. Са собом носе своју тугу и терет својих грехова да их положе поред моштију преподобног Сергија. Та гробница окружена је духовним пламеном, пламеном који не спаљује, него благодаћу испуњава душе верникâ и срца њихова просвећује. У Силоамској бањи исцелења су само једном годишње добијали они који су у воду улазили, а поред моштију светих људи непрекидно добијамо духовно и телесно исцелење. Човек осећа како му са срца спада прљава, греховна и смрдљива љуштура након чега свет види потпуно другачијим очима, а срце му постаје попут срца дечијег и он осећа ону радост коју може да осети само дате још увек неоптерећено гресима и страстима. Људима који долазе у Лавру чини се као да је то њихов рођени дом у који су се вратили након тешког и дугог лутања.
Некада је на том месту била густа непроходна шума и неколико монаха отшелника окупило се ту у потрази за безмолвијем. Посекли су вековна стабла, од балвана саградили своје келије у виду малих кућа, маховином су затворили шупљине између балвана, саградили дрвену цркву и у њој се свакодневно на молитву окупљали. Нису чак имали ни восак за свеће па су богослужење вршили уз светлост луча. Али њихова срца горела су љубављу према Богу снажније и блиставије од било ког пламена. Расе су им биле изношене попут просјачких рита. Преподобни Сергије је за свету Литургију користио дрвене сасуде, и дрвени путир и дрвени дискос. Монаси су били тако сиромашни да нису могли себи приуштити металне сасуде. Тај малени скит био је окружен густом шумом и тишину су нарушавали само завијање вукова и крици ноћних птица. Понекад су звери чак и у скит залазиле. Преподобни Сергије делио је свој хлеб са медведом и та страшна дивља звер узимала је храну из његових руку и попут овчице кротко лежала поред његових ногу. Данас се на том месту налази огромна Лавра, а у њој, као у каквој огромној каменој шкрињи, духовно богатство преподобног Сергија.
Браћо и сестре, ми кажемо да је Сергије Радоњешки наставник монахâ. Али шта је у ствари монаштво и какве завете даје монах? Као прво, то је завет нестицања, затим целомудрија, послушности игуману, епископу и свој братији и обећање да ће све до смрти остати у манастиру и непрекидно се молити. Шта значи реч монах. Грчка реч монос значи један, сâм, усамљен, онај који никога нема у овом свету осим Господа и којем су сви људи подједнако и туђи и блиски. Монаха на руском језику зову и иноком, што значи иној, односно у преводу други или другачији, што значи да је то човек који води другачији начин живота, начин који се разликује од световног начина живота. Он живи на земљи, али је његова душа усмерена ка Богу. Налази се међу људима, али у срцу своме разговара са анђелима и светитељима. Монах се на грузијском језику каже бери, тојест старац, онај који је умудрен духовним искуством. На древном персијском језику реч монах означава онога који тражи сједињење са Богом.
Шта је најважније у монаштву и зашто данашњи монаси толико заостају за древним подвижницима? И данашњи монаси су искрено кренули тим путем! И они су били спремни да све оставе! Па зашто се данас тако муче као риба на копну?! Зашто њихове душе нису пуне радости и благодати као душе древних подвижника?! Откуд код њих толико збуњености, туге и жалости?! У такве монахе и себе убрајам.
Браћо и сестре, није за то крив само овај наш свет него смо и ми сами криви! Криви смо зато што смо заборавили шта је најважније у монашком животу.
Једном су у пустињу код преподобног Антонија Великог дошли философи стоици. Стоици су учили да свет треба презирати, храбро подности све невоље и сва страдања и бити бестрасан према свему спољашњем. У разговору са преподобним Антонијем упитали су: “Ви монаси живите целомудрено и заветујете се на чистоту, ми смо такође безбрачни; ви сте се одрекли света, а и ми презиремо његова богатства; наши огртачи сиротињски су као и ваше монашке расе; ви говорите о посту, а и ми се хранимо најпростијом храном. Па, по чему се ми то онда разликујемо ода вас? Преподобни Антоније је одговорио: “За разлику од вас, ми свој ум и срце чувамо од сваке нечистоте. Ми се уздамо у Бога, а ви у себе.”
Најважније у монаштву је чување ума и срца! Како чувати свој ум? Древни монаси стављали су кукољ на главу и он им је покривао лице, а они су гледали у земљу и више ништа нису видели. У Патерику постоји прича о томе како је игуман једног пустињског манастира, због неких неодложних послова, требало да посети архијереја у Александрији. Кад се ава вратио, монаси су га питали шта је успут видео. Игуман им је одговорио: “Ништа осим земље којом сам ходио.” Даље су га питали: “А шта си видео у самој Александрији?” Ава им је одговорио: “Нисам ништа видео. Ја сам само био код епископа и кад ме је отпустио, вратио сам се овамо. По одласку од њега више ништа и никога нисам видео и очи од земље нисам одвајао.”
Преподобна Синклитикија је говорила: ”Очи су за монаха прозори смрти јер кроз њих улазе саблазни и искушења.” Уколико монах не пази на своје очи, срце ће његово бити горко и слано море чији таласи стално бесне. Монах мора штити свој слух од свих световних разговора и новости. Уколико не чува слух, душа ће му се претворити у сунђер који упија сву прљавштину.
Живот монаха је живот проведен у безмолвију. Монах мора закључати своја уста. Неки подвижници су бројали колико речи дневно изговоре и било им је жао што нису тај број успели да смање. Свети Јован Златоуст пише: “У безмолвију цветају бели кринови созерцања и црвене руже молитве.” Кад монах води световне разговоре, то је слично као кад би ограда врта била срушена и кад би у њега ушле животиње, све у њему изгазиле, поломиле гране на дрвећу, изгазиле цвеће и иза себе оставиле само неред и прљавштину. То исто се догађа монаху након дугих разговора. Зато, браћо и сестре, ако имате потребу да нешто питате монахе, имајте притом на уму да дуги разговори с њима нарушавају њихов унутарњи мир. Онај ко дуго разговара с монасима тај или не схвата суштину монашког живота или је лишен духовне благородности.
Дакле, прави монах мора бити за овај свет и слеп, и глув и нем. Ето, зашто ми данашњи несрећни монаси немамо у својим душама благодат Божију, већ само таму и збуњеност! Ми немамо снаге да изнутра напустимо овај свет и зато му и припадамо. Апостол Павле је говорио: А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету (Гал. 6, 14). Ове речи свети Оци овако тумаче: “ја сам се разапео свету” – значи отишао сам из света; а “свет се мени разапе” – значи да у мом срцу још увек постоји сећање на тај свет. Дакле, браћо и сестре, главно монашко делање је чување свог срца и ума. Но ту предстоји још борба с мрачним силама, са својим грешним присећањем и са својим маштањем. Свети Оци су заповедали не само монасима, него и сваком хришћанину да се бави Исусовом молитвом. Господ је рекао: А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6, 6). Оци су говорили да је та тајнствена соба, та клијет у ствари наше срце и да смо дужни да Исусовом молитвом уђемо у њега. Тада ће први дар благодати бити виђење својих грехова. Након тога човек ће видети мрачну силу, адског дракона који покреће његове помисли, и име Божије ће у срцу човековом ступити у борбу с демонима. После тога човек као да пролази кроз пакао, кроз таму борбе и духовног страдања. Но, Господ ће му у тој тами дати зраке небеске светлости, а она је лепша од сваке лепоте видљивог света и онај ко је само једном види и срцем својим осети, спреман је да за тај тренутак и живот свој дâ. Прподобни Антоније Велики је говорио: “Кад би људи знали како је тежак и напоран монашки пут, нико не би отишао у монахе. Но кад би знали какву радост осећа прави монах и каква га награда у вечности чека, нико не би остао у овом свети, него би сви похрлили у манастире и пустиње.” Једном је преподобни Пахомије Велики имао необично виђење. Наиме, видео је већ покојног равноапостолног цара Константина Великог који му је рекао: “Пахомије, да само знаш како сте блажени ви монаси! Да сам то раније знао, отишао бих у манастир.” Преподобни Пахомије се успротивио: “Царе равноапостолни, колико си само добра за Цркву учинио! Ти си прекинуо прогоне хришћана, подигао храмове и манастире и помогао да се сачува чистота вере православне тако што си је од јеретикâ штитио.” Цар Константин је одговорио: “Пахомије, да сам знао каква је награда припремљена правим монасима, напустио бих царство своје, скинуо царску круну и отишао у пустињу.”
Браћо и сестре, преподобни Сергије Радоњешки је игуман Русије! Његове мошти почивају у Лаври Свете Тројице, но духом својим он је тамо где призивају име његово и где му се моле. Преподобни Јован Зедазнијски је игуман Грузије. С висина планине Зедазени, с тог врха као с некаквог узвишеног престола надгледа целу Грузију (кажу да се с палнине Зедазени види већи део Грузије) и својим духовним очима види сав њен народ. Преподобни Сергије телом лежи у гробници, али њему непрекидно народ долази више него кад би он сâм обилазио градове у којима живе ти људи.
Нека преподобни Сергије Радоњешки и свети Јован Зедазнијски свакоме од нас дају оно што нам је потребно, што нам је за наше спасење неопходно.
Данас је празник апостола Јована Богослова. Он у старости својој није могао да проповеда у храму, него је само понављао неколико речи: “Дечице, волите једни друге!” Ученици су га питали: “Оче, зашто стално понављаш једне те исте речи?” Он им је одговарао: “Зато што се у тим речима све налази. Ако будете једни друге волели, спасићете се јер где је љубав, тамо је и Бог!!!”
Нека апостол Јован Богослов, апостол љубави, и нама дâ тај дар благодати и нека у наша окамењена срца удахне љубав.
Амин.