Ко се труди ради добра ближњег – труди се ради самог себе. Човек сам благосиља свој живот добрим намерама. Бог је човеку дао слободну вољу... Благодатно је дело хранити голубове и друге птице. Око је огледало душе; ако душа сама не пожели, оно неће погледати у лоше. Прво лечи Бог, а затим лекар, али ко се не захваљује лекару, не захваљује се Богу. Трудбеник је достојан награде. Разум и руке лекара творе богоугодна дела. Кад једеш сети се гладног, жедног и паћеника. Ако су те оклеветали, на добро ти одговорили злом, немој држати зло у срцу. Опрости и радуј се, зато што си се захваљујући томе за неколико степеница приближио Богу.
О добрим делима и намерама Бог ће ти вратити стоструко више од онога што си потрошио чинећи добра дела. На овом свету и живимо да бисмо чинили добро. Бог од нас захтева срце. Али, без добрих дела нећеш моћи да даш срце Богу. Помажи сиромашном човеку – то ће бити твоја жртва Богу. Свима треба желети добро, али је за чињење добра потребна мудрост. Кад чиниш добро пењеш се за једну степеницу, а кад грешиш – спушташ се. Цео наш живот је такво кретање. Како човекова душа може бити мирна кад је ближњи у опасности? Ако код куће имаш болесника и нема ко да га пази, боље је да не идеш у цркву, да останеш код куће. Ко се труди ради добра ближњег – труди се ради самог себе. Човек сам благосиља свој живот добрим намерама. Бог је човеку дао слободну вољу... Благодатно је дело хранити голубове и друге птице. Око је огледало душе; ако душа сама не пожели, оно неће погледати у лоше. Прво лечи Бог, а затим лекар, али ко се не захваљује лекару, не захваљује се Богу. Трудбеник је достојан награде. Разум и руке лекара творе богоугодна дела. Кад једеш сети се гладног, жедног и паћеника. Ако су те оклеветали, на добро ти одговорили злом, немој држати зло у срцу. Опрости и радуј се, зато што си се захваљујући томе за неколико степеница приближио Богу. свети старац Гаврило Грузијски
0 Comments
О СЛИЧНОСТИ СА ХРИСТОМ Христос воскресе, драга браћо и децо! Родио се у пећини, васкрсао у слави, Господ наш преславни. Небо беше отворено и при рођењу и при васкрсењу Његовом. Небо Божје светло, што дуго ћуташе затворено грехом Адамовим. И Ангели разговараху са људима. Он је и сишао на земљу, да отвори људима небо и збратими људе и ангеле. Он, Бог наш и Спаситељ наш, заогрнут човечијим телом, као порфиром вечни Цар Славе. Он, сама чистота и смиреност, родио се од пречисте и смерне Деве у пећини, а васкрсао у слави, да и ми слично Њему, све што почињемо деловати, почињемо са чистотом и смерношћу, јер то је од Бога указани пут ка вечној слави. Живео је у радионици, а васкрсао у слави, Учитељ наш премудри. Живео је дуго у радионици као вредни занатлија, без вике и шума, а васкрсао у слави. Да и ми будемо вредни и грудољубиви у дужностима својим, на њивама и у радионицама, кроз цео живот свој, непрестано имајући у виду њиву и радионицу душа наших. Јер је трудољубље неопходни услов за добијање душевног спасења и вечне славе. Творио је превелика дела милосрђа и љубави наспрам људи, а васкрсао у слави, наш нежни Чудотворац љубави. Да и ми показујемо милост наспрам суседа својих немоћних, и то првенствено милост у мислима мислећи добро о њима, милост у молитви, молећи се Богу за њих, и милост на делу чинећи им добро од добра које нам је од Бога. Да будемо слични Господу Христу у милости, као што су деца слична родитељима својим. Јер без милости нико се никад није прославио пред Богом и ангелима Божјим светлим. Ако се неко и прославио без милости, прославио се плачевном славом међу мрачним демонима и слугама њиховим. Стајао и клечао често на молитви, а васкрсао у слави. Молио се понекад и по целе ноћи, не за себе него за нас, децу свих времена и свих народа, кротки наш Светац над Свецима. Да и ми молитвом освештавамо душе и тела, домове и њиве, поља и радионице, и сву ствар око себе. Да будемо у молитвеној скрушености слични Њему, који је молитвом као росом небеском заливао своје бесмртно дело спасења људског. Ко се икад прослави без молитве? Ако се неко без ње и прослави, прослави се не у царству светлости, и не славом Божјом, него неком другом и другчијом славом. Трпео клетве и поруге од људи, а васкрсао у слави. Трпео пљувања пљувача и шамарања шамарача, одрицања и издајства од стране пријатеља; трпео од глупости учених, од дугог језика краткоумних и од охолости наших ништавних, трпео и отрпео све - а васкрсао у слави, дуготрпељиви и свешчедри Искупитељ наш. Да и ми имамо трпељивост (терпјеније) и да праштамо опадачима и нападачима својим. На крст био пропет и закован, исмејан у мукама, умртвљен и у земљу погребен, - али васкрсао у слави, свесилни Створитељ и Бог наш, да се и ми научимо примати све горчине, које нас у животу стигну или сретну, с неограниченом покорношћу вољи Божјој, слично Њему праобразу и прототипу нашем, свечовечанском и пречистом, свагда говорећи као Он: Оче мој, нека буде воља твоја! Да се обучемо, дакле у чистоту и смерност, у трудољубље, милосрђе, трпељивост са праштањем, и у покорност вољи Божјој. Ко се не буде обукао у ову златоткану одећу од седам великих Његових врлина, тај се значи није одржао обучен у Христа, какав је био при крштењу, те кад буде стао пред Христа на Суду великом у дан расплате, неће личити на Њега ни по чем, ни по једном шаву ни концу, и као наг и одвратан биће гурнут и одбачен. Јер свак ко улази у вечни покој, у радост и славу Христову, и у живовање бесплатно са Њим, мора претходно личити на Њега. Ко пак не личи на Њега, не може бити Његов нити с Њим. Многи наши преци, браћо, личили су на Христа. Наша прошлост балканска и православна показује нам, да на Њега може личити и човек судија и човек сужањ, тежак и занатлија и слуга и слушкиња и просјак. Сваки човек треба да може распознати у Њему своје право биће у пуноћи, у красоти и у сили, а Он опет да може видети бар нешто од Свога у свакоме. Сваки створени од Њега може личити на Њега. Све службе и сва достојанства нису отворена за све људе, али сличност са Христом отворена је за све. И читави народи и племена могу личити на Њега. Ваистину, Балкански народи у прошлости личили су често и много на Христа. И кад год су у већој мери личили на Њега, бивали су велики и славни, како у слободи тако и у ропству. У слободи су ваши стари умели личити на Христа по чистоти и смерности, по трудољубљу и милосрђу, а у ропству, опет по молитвености, трпељивости, праштању и покорности вољи Божјој. Тако се вера православна прослављала и тако је она прослављала људе и народе на Балкану и у временима спољашње слободе и у времена спољашњег робовања, подједнако силно и узвишено. Од те славе душа се храни, очи сладе и уши зује све до данас. Све од оних дана када је апостол Павле, обучен у седмонитну одећу Христову, јављао Јеванђеље Христово, Радосну Вест о Христу по Атини и Коринту, по Филиби и Солуну, по својој Македонији и Тракији, па до наших дана Православље се прослављало ликом Балканског Христа, како у појединим свецима тако и у великим масама народним на овоме знаменитом полуострву. Ако је данас православним Балканцима зло, и то у слободи, шта да кажемо? Ништа друго него да су се многи потомци великих предака застидели сличности својих старих са Христом Бесмртним, па су почели ударати на себе супротне и одватне образине, према своме смањеном раду, према своме ослабелом виду и слуху, према своме окраћалом досезању. Неки би од ових и хтели да се радују празнику Христовог Васкрсења, подражавајући у томе прост народ, али не могу и не умеју да се радују. Не да им се, зато што нису плакали са Христом на путовањима понижења Његових. Нико се не може радовати празнику Васкрсења ко се не радује факту(догађају) Васкрсења. А они који се крштењем уписаше у Христову војску, па се сада застидеше свога Војсковође, биће избрисани из Књиге живота и отерани у таму крајњу. Знате ли зашто? Зато што неће ни по чем личити на Онога који за сада још милује а који ће онда по правди судити. Не познајем вас, рећи ће им Вечни Судија. Ничега сличног немате ни са мном. Ја познајем своје, и моји познају мене, а ви ко сте? О, нека би ваш удео, браћо, био са оним блаженима које Господ изабра и прими. А блажени су они који личише на Господа. И бише малена огледала, у којима се огледа Бог. Нико не може бити потпун као Он, али сви можемо личити на Њега. Треба при том знати, да није важно да ми личимо на Господа Славе по сили и моћи чудотворној. То је Он задржао у Својој руци, и то Он дарује коме хоће, како хоће, и када хоће. По величини силе чудотворне нико се неће ни судити ни награђивати на Страшноме Суду. Али је важно, и врло важно, да ми личимо на Господа по оних седам великих врлина: по чистоти, по смерности, по трудољубљу, по милосрђу, по молитвености, по трпљењу и праштању, и по покорности вољи Божјој. У томе није постављена ни мера ни граница. Ту је отворено непрегледно поље за подражавање, за надметање. Трку заврших, пише свети славни и свехвални апостол Павле. Сила чудотворна, моћ прорицања и видовитости, што је од Господа, има за људе кратку меру и блиску границу, али зар је могуће бити сувише чист и смеран, сувише трудољубив и милостив, молитвен и трпељив, великодушан и покоран вољи Божјој? Не. Никад нико од људи није претерао у томе. Не бојте се ни ви, да ћете прекорачити меру у тим врлинама. Него се трудите, попут светитеља, да будете слични Ономе који вам је створио лик човечји, трудите се све дотле докле Христово обличје не постане у вама (Гал. 4, 19). Да будете слични Њему по чистоти, по смерности, по трудољубљу, по милосрђу, по молитвености, по трпљењу, по праштању и по покорности вољи Божјој, да би били на крају слични Њему по васкрсењу. Да би Му били на крају слични по вечној слави, а вечна слава и вечни живот једно је исто. Нити се може одвојити једно од другога у царству Христовом. Да будемо, дакле, слични Њему на земљи, да би Му били слични и на небесима. Да будемо слични Њему овде, да бисмо били распознати онамо. Еда би тако постали учасници славе Његове вечите, и санаследници царства Његовог на небесима, заједно с ангелима и светитељима. Васкрсли Господ нека би вазда био посреди нас као што је био посреди апостола, и светлио нам примером својим на путу спасења, крепио нас љубављу Бога Оца и оживљавао силом Духа свог животворног, сада и навек. Амин. Васкршња посланица, Охрид, 1929. г. Неретко се дешава да се чују следеће речи: "У Бога, наравно, верујем, али не верујем у Цркву и свештенство." Таква вера се може називати како било, али само не хришћанском. Из простог разлога што хришћанство не постоји без црквеног јединства. Истински хришћанин не може постојати ван Цркве. Апостол Павле нас учи да је "Црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1 Тим. 3:15), да је Глава Цркве Сам Христос Спаситељ, Кога је Отац "поставио изнад свега за главу Цркви, Која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему" (Еф. 1:21-23). Из Јеванђеља знамо за Спаситељеве: "сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати" (Мт. 16:18). И ето, знајући за све те јеванђелске истине, о високом пореклу и назначењу Цркве, да ли је могуће да се човек назива хришћанином и уједно буде ван Цркве? Да ли је могуће прихватање Христовог учења и истовремено одбацивање Цркве коју је Христос утврдио? Не, то је немогуће. Слична "вера" је исто тако ненормална појава, као и сваки грех. Важно је схватити шта је хранљиво тле за такву врсту греха, који приморава човека који се назива хришћанином, да се одриче Цркве. Разлога има много, али се могу поделити на две групе. Са једне стране, то је наслеђе из комунистичких времена када се одрицање Цркве и борба против Ње спроводила на државном и друштвеном нивоу. Са друге стране, то је отпадање од Цркве кроз субјективне, личне разлоге. Борба против Цркве на државном и друштвеном нивоу је добро позната. Та борба је имала за циљ максимално сужавање права Цркве и граница Њене делатности кроз доношење одговарајућих државних закона, као и посредством идеолошког рата против Цркве. Притом су се за дискредитовање Цркве и свештенослужитеља користили уметност и култура: правили су се филмови, спектакли, телевизијске и радио емисије, литерарна дела антирелигиозног садржаја. Тако су се у свести човека сејала зла семена безверја, рађала се сумња у Цркву и свештенство. Све то је постепено помагало удаљавању хришћанина од црквене средине и на крају крајева - до потпуног отуђења од Ње. Током многих деценија у свест људи су се вештачки усађивале карикатурне представе о Цркви и свештенству. Треба да схватимо данас да ако код многих наших суграђана видимо неверје, па чак и мржњу према Цркви и јерархији у многоме су та негативна осећања усмерена против тих карикатурних представа, која су укорењена у њиховој свести претходном антицрквеном пропагандом. У реалности, на велику жалост, ти заблудели људи уопште не знају шта у реалности представља света Црква. Што се тиче субјективних разлога одступања од Цркве треба поменути неколико важних аспеката. Схватити у пуној мери шта је Црква, у потпуности доживети мистичку страну Њеног живота, Њене духовне дубине, је изнад људских сила. Немогуће је само разумом схватити све оно што се догађа унутар Цркве, јер је "велика тајна" (1 Тим. 3:16). Неопходно је живо учешће у животу Цркве. Само у том случају Црква се открива пред човеком као највиша реалност и истина. Да би човек умео да разликује суштину Цркве од различитих облика њеног спољашњег показивања, уопште није обавезно да се буде богослов. Несрећа је међутим у томе што се у умовима догађају заблуде. Неретко се догађа да се човеку нешто не допада у спољашњем облику Цркве или се нешто чини неприхватљивим и да се због тога он унутрашње удаљава од Цркве. Ако у неком храму свештеник нечим саблажњава (начином служења, недостојним понашањем и сл.), човек који се саблазнио због тога потпуно напушта Цркву. Може се навести мноштво сличних примера. Али хајде да размотримо питање: зашто се човек саблажњава толико да недостојни поступак појединог свештеника преноси на целу Цркву? Зар су свештеник и Црква једно те исто? Зар је тешко разумети да Црква остаје чиста и неупрљана чак и када неки Њени служитељи поступају недостојно? Зар се сва Црква своди на свештенство? Црква је мистичко Тело Исуса Христа, које у себе укључује и небеске бестелесне силе и Светитеље. То јединство се назива небеском Црквом или победоносном Црквом. Видљиву страну Цркве чине заједница верних и свештенство - то је земна, или борбена Црква. Глава и небеског и земаљског дела једне Цркве је сам Христос Спаситељ. Међутим, несрећа је у томе што су људи који су навикли да брзоплето уопштавају и што су склони да целу Цркву окриве за оно у чему греше поједини служитељи. Такав однос је без сумње погрешан, јер Црква није неки појединачни свештеник. Наравно, свако ко недостојно поступа, налазећи се у окриљу Цркве, наноси удар Њеном ауторитету и тако вољно или невољно постаје непријатељ Цркве. У људској свести су са Божијим именом повезани појмови као светост, чистота, истина, честитост. Све ово људи захтевају и од Његових служитеља. Управо зато слуга Божији мора да покаже огромну одговорност и опрезност у сваком свом делу, суду, у разговору. Треба да буде образац искрене вере, љубави, побожности, врлинског и богоугодног понашања. Треба такође приметити да се такво понашање захтева не само од представника свештенства, већ и од свих чланова Цркве - то јест, од сваког хришћанина. Јер од понашања хришћанина зависи како ће се Црква доживљавати, као спокојна лука или предмет поруге. Греси, заблуде, недостојни поступци духовних лица су жалост и искушење за Цркву. Свети Јован Златоуст изобличавајући своје савременике-свештенослужитеље једном приликом је изрекао мисао о томе да ће се "међу свештеницима само ретки спасити". И опет, без обзира на све, Црква живи свом пуноћом свог живота, преиспуњена скривеним благодатним силама и остаје света и беспрекорна чак и када се свештенство не налази на потребној висини. Ради оправдавања свог одласка од Цркве људи наводе различите разлоге: њих на пример, нервирају и саблажњавају људи који се моле. Или не могу да трпе гужву и нису у стању да се моле када у храму има много људи. Међутим, сва та осећања су пре повод за одлазак из Цркве, него што су разлог. Зар је заиста тако тешко наћи храм или место у храму где вас нико неће узнемиравати? Може се питање поставити и другачије: да ли се такви људи уопште и могу сматрати верујућима ако се због тих субјективних, лако савладивих разлога потпуно одричу Мајке-Цркве? Многе саблажњава незнање и неразумевање тога што се догађа у Цркви, то јест људи не познају богослужење, његов садржај и смисао. Међутим, не можемо а да не приметимо да ће човек, који искрено жели да учествује у богослужењу и свим срцем стреми да схвати оно што се догађа у Цркви, увек успети да сазна и схвати и тако се само још више ојача у вери. Горе речено само у малом степену одражава истинске разлоге одступања човека од Цркве. Сва трагедија је у томе што Црква и богослужење постепено постају сувишни за душу. Тако се појављује унутрашња отуђеност од Цркве, што је у значајној мери повезано са душевном лењошћу, као и са чињеницом да је човек до сржи утопљен у земаљска дела. Наравно, не можемо да се помиримо са том ситуацијом. Црква мора да уради све да помогне ширењу вере међу маловернима, ојача и одушеви оне који сумњају. Свештенослужитељи треба да усмере људе на активан рад на себи са циљем постизања божанских истина. Сваки хришћанин треба непрестано да брине о свом духовном усавршавању. Треба непрестано да бдимо да бисмо победили наше унутрашње, духовне непријатеље који се показују у виду различитих порочних страсти. Уз помоћ непрестаног душевног бдења и самопознања, унутрашње молитве, пажљивог изучавања наслеђа Светих Отаца, њихових дела и живота, успећемо да очистимо своја срца и осећања, научимо се да следимо само вољу и мудрост Божију. Море се чисти буром, злато огњем, а човек - Божанском мудрошћу. Само тако ће човек ојачати у вери и неће допустити никакво одступање и компромис у питањима вере. Озбиљан разлог је и случај када у свом религиозном животу човек губи сваку духовну везу са Црквом због неправилног, нецрквеног васпитања. Ово питање тражи посебну пажњи и осмишљавање. Мислим да је он тесно повезан са главном обавезом Цркве - пажљивим чувањем чистоће истине хришћанске вере од погубног утицаја и деловања различитих јереси, лажних религиозних учења. Црква мора јасно, неуморно да објашњава где су добро и истина, а где лаж и зло. У савременим условима Црква је била изложена нападима са свих страна. Лажне демократе различите феле, лажни либерали, модернисти-екуменисти на све могуће начине вређају Православље, називајући га застарелим, средњевековним, заосталим по учењу у односу на савремени живот. Учењу Православља, по њиховом мишљењу, потребно је реформисање, јер ограничава човекова права. Тим пропагандистима потребан је Христос Који ће говорити о земаљском животу, а не о вечности. Христос Који би помогао продужавању земаљских страсти и утеха. Није им потребан Христос Који обећава вечно блаженство. Таквим силама није потребан Цар вечности. Они маштају о земаљском, пролазном цару. Данас много говоре о слободи, људским правима. Међутим, неопходно је знати и памтити да једино Православље дарује човеку истинску слободу и штити његова права, јер је човек Божије створење. Због тога може да се осети слободним и заштићеним само са Богом. Разум истински верујућег човека као да се испуњава Христовим разумом, јача и постаје спреман за испуњавање Божијих заповести у свакодневном животу. Самим тим уз помоћ Божију човек прелази пут из небића у биће, из смрти у бесмртност: "Заиста, заиста вам кажем: Који вјерује у мене има живот вјечни." (Јн. 6:47) Црква никоме не треба да дозволи да се руга и гази Њену част, као и свето учење о Њој. Она мора да се супротстави људима који желе Њено посветовњачење. Свети Јован Златоуст је говорио да "Еванђеље говори о небеским, а не о земаљским предметима." Нажалост, садашњи живот "сажаљева" хришћане који стреме да не заостану за временом, труде се да накупе више материјалних добара и мање се брину о духовном. Управо зато многи данашњи хришћани бирају компромисни, лаки пут. А затим га упорно штите. Има веома много таквих либерала, који су "наоружани" потпуним неверјем у Бога и недуховношћу. Религиозност човека у многоме зависи од тога какво је васпитање стекао у детињству. Сусретао сам људе који су заиста имали страхопоштовање пред Црквом и били богобојажљиви, али су ипак имали тешкоће да савладају баријере које су биле подигнуте у њиховим душама неправилним васпитањем. Тешко им је било да одлазе у Цркву, крсте се и преклањају колена, целивају иконе и светиње, учествују у другим обредима. Суштина је у томе што код њих од раних година није била свесно створена навика за таква, за хришћанина обавезна, дела. И ето, у зрелом узрасту они се некако стиде тога, тешко им је да то следе. Једном сам био сведок следеће ситуације: бака је улицом водила унука по улици. Чим је видела да им у сусрет иду два свештеника, брзо је превела унука на другу страну улице, рекавши: "Пљуни сине, иду свештеници". Наравно, унук је урадио то што му је рекла вољена бака. И шта ће бити када то дете порасте? Са великом сигурношћу се може претпоставити да ће се у њему укоренити не само одрицање Бога, већ и мржња према свештенству и Цркви у целини. Данас у многим образовним институцијама уче "закону Божијем", на неким местима "историји религије", а у другим установама "религији и култури". Тиме се труде да испуне недостатке који постоје у систему образовања. Међутим, мени се чини да ће резултат тешко бити повољан, јер децу "уче хришћанству", али притом не дају примере истинског хришћанског живота. На крају ће резултат бити много гори него да уопште нису учили свему томе, јер се из неправилног, несистематског, половичног учења у свести детета неће утврдити љубав према вери и стремљење ка праведном животу, већ лаж и навика лицемерног живота. Зар може донети добре плодове само формално учење деце хришћанству "за пчелице", за оцене? Неопходно је да дете доживљава Бога као живу Личност. Треба да покажемо деци тај огањ, ту необухватну љубав коју је Спаситељ донео на земљу. Тој љубави пре свега треба учити децу, а затим се већ на том чврстом темељу може изучавати сва еванђелска премудрост. Хоћу да нагласим: огромна одговорност лежи на васпитачу и у целини на нашем друштву. Нашој земљи су неопходни људи, преиспуњени истинском хришћанском вером и врлином, а не они који имају одређени пртљаг знања о Христу и Цркви Његовој. Црква заиста треба да буде Мајка, рођени дом за хришћанина. Хришћанин треба да покаже исту бригу и љубав према Цркви као према сопственој кући. Међутим, авај, како често смо ретки гости у храму! Многи доживљавају Цркву као својеврсно позориште, клуб, биоскоп или неко друго здање за разоноду. Док се однос према Цркви кардинално не промени, неће почети ни истинска, дубинска обнова црквеног и духовног живота нашег народа. Постоје људи који толико "воле" животиње и птице да иду у шуму, убијају их, ваде утробу, пуне ватом и постављају код себе у дому. Такви не воле ни животиње ни птице, већ њихове препарисане облике. Налик на њих постајемо и ми када показујемо велику ревност при решавању социјалних или других животних проблема адолесцената (и уопште човека) и притом се уопште не бринемо о развоју истински вредних, духовних страна живота тих истих адолесцената. Поступајући тако чинимо много веће зло од оног које се врши у примеру који сам навео - јер тамо је животиња или птица, а овде човек - образ и подобије Бога. У Символу вере учење о Цркви почиње речју "верујем". У срцима хришћана првих векова заједно са љубављу ка Христу Спаситељу живела је и вера у Цркву Његову. Срце савременог човека не гори тако јако огњем вере - наступило је време духовног осиромашења. Тиме се објашњавају све оне унутрашње тешкоће за чије превазилажење су нам потребни велики напори. Наравно, сви они који су се крстили "у име Оца, Сина и Светога Духа" су већ у вези са Црквом и налазе се у њој. Међутим, Тајна Крштења нас само уводи у окриље Цркве. Пред нама се отварају врата и даје нам се могућност да будемо под покровом благодатних сила које постоје у Цркви. Међутим, наш даљи живот у потпуности ће зависити од тога колико активно будемо живели у Цркви, колико искрено и јако буде наше стремљење ка познању свих тајни црквеног живота, учествовање у њеним Светим Тајнама, стицање благодати и Спаситељеве љубави. У противном, благодат добијена приликом Крштења, неопходна за мистичко преображење човека, остаће као неискоришћена могућност, закопана животним бригама и нецрквеним начином живота. Када се човек од малена причешћује, када је од најранијих година навикао на богослужење, на Тајне, формира се чврсто унутрашње (и спољашње) јединство са Црквом. Каква год криза наступила у свести таквог човека та веза ће сачувати силу. Ако таква јака веза не постоји, онда при било којој озбиљној саблазни или потресу код човека неће остати духовних сила за настављање црквеног живота. Живот православног хришћанина је незамислив без Цркве, без духовника. Многи људи признају да им је раније црквено мишљење било туђе и да су се задовољавали тим тешким положајем у коме су живели. Међутим, након што су прогледали и дотакли се спасавајуће црквене благодати, већ не замишљају свој живот без Цркве, без духовника. Духовник је исповедник Христове вере и томе учи своје парохијане, паству. Веома је лако критиковати свештенство. Али, од кога чујемо такву критику? Највише од оних који се не обазиру ни на шта и не чувају заповести Божије. Али зато са великим одушевљењем, некаквом злурадошћу говоре и шире различите клеветничке сплетке, а понекада, нажалост, и тужну истину. Заиста, никога не критикују са таквом спремношћу и агресијом као представнике Цркве. Окривљују их за фарисејство, лицемерје, дволичност, среброљубље, порочни начин живота. Та критика се чује од људи у којима нема вере и осећања заједништва са Црквом. Последица је да се људи који не разликују истинско предназначење Цркве од њеног спољашњег облика, одвраћају од Ње и иду секташима, то јест онима који не жале ништа да би максимално оцрнили Цркву. Ако пажљиво осмотримо захтеве које износе свештенству такви "хришћани" може се лако увидети да су ти захтеви практично неиспуњиви. Од свештенства се тражи све оно од чега са великом лакоћом ослобађају себе. Ако је свештеник погрешио, или се разгневио, или није обратио пажњу на неког или нешто - то му се никако не опрашта. Чак и мале слабости које су виђене у свештенику постају разлог саблажњавања. Међутим, и свештеник је човек као и сваки други. И у њему, као и у сваком другом човеку, постоји наследна склоност ка греху. И са њим се очајно бори зло. И он може да погреши. Рећи ћу још нешто. Немогуће је негирати да и међу свештенством постоје они који се заиста не налазе на висини. Црква, знајући за то, непрестано брине о очишћењу својих редова. Међутим, главни проблем није у томе. Несрећа је у томе што већина "верујућих" који воле да оцрњују свештенство у потпуности немају црквену свест. За њих Црква није мајка, њима је у принципу туђа црквена јерархија. У њима нема никакве хришћанске љубави према свештенству, не само као јерарсима, већ просто као људима. Одатле и потиче та суровост, а често и мржња, која се показује у вези са Црквом и јерарсима. Суштински, у томе се и налази разлог "нецрквеног хришћанства". Осуда свештенослужитеља, духовника је - страшан грех. Уопште, осуда указује на изопаченост човековог духовног стања. Веома често човек у потпуности не познаје себе, иако мисли да је код њега све у реду и не брине због сопствене душе, обремењене животињским страстима и гресима. Није велика храброст у томе да примећујеш и на сваки начин преувеличаваш мале слабости свог духовника или неког другог свештенослужитеља. Било би много боље ако би уместо тога хришћани стремили умножавању сопствених врлина. Када је Ноје попио превише вина и опио се, у току сна је са њега спало одело. Видевши очеву наготу, један од синова, Хам, почео је да се подсмева оцу и испричао о томе браћи, Симу и Јафету. Они, да не би видели очеву наготу, пришли су му, ишавши уназад и са поштовањем и страхом покрили оделом оца који је спавао. Сваки хришћанин треба да се запита: ко сам од ова три сина? Не сме се осуђивати други, ругати се, исмевати, ширити сплетке. Истински верујући човек је пун добра, вере и љубави. Неверујући човек уопште нема љубави или је његова љубав унакажена и егоцентрична. Ако човек нема вере, наравно, неће имати ни наде. Кога ће у таквом случају послушати, коме ће се надати? Себи самоме, смртном и на путу у земљу? Ако човек нема веру и наду у Бога, неће имати ни љубав. Ако нема љубави, није Христов, и већ се налази у власти ђавола. Еванђелска истина и савремена идеологија су дијаметрално супротстављене једна другој. Из тог разлога у свести савременог човека се крију многе сумње у веру, јављају се многа питања. Од огромног значаја је где ће и од кога тражити одговоре. Човек који не чита сваки дан Свето Писмо, дела Светих Отаца, за одговоре на питања богословског карактера неће поћи Цркви или човеку високог духовног живота који је припремљен за богословска питања. У својој души ће дати место свему спољашњем, неврлинском и злом и тако продубити душевну кризу. Та појава се заиста објашњава тиме, да без обзира на значајно активирање црквеног живота последњих година, ипак је савремени живот који нас окружује пун неповерења према Цркви. Тим више што је темељ за то неповерење у нашој земљи био свесно положен државном политиком. Да бисмо изменили ситуацију на боље, Црква у савременим, не баш повољним условима за цветање духовности, треба да уложи велике напоре да би се чврсто, громко, победоносно чула реч Божија у нашој древној православној земљи. Сваки свештенослужитељ, без обзира на ком степену јерархијске лествице се налази обавезан је да буде истински војник Христов, да са максималним предавањем себе шири реч Божију међу онима који сумњају, јача већ уцрквењене. Да свим доступним средствима не само унутар Цркве, већ и изван ње проповеда наше непомућено, православно хришћанство, светоотачко учење. У савременим условима, када око нас има толико саблазни, када средства јавног информисања, посебно електронска, јавно и очигледно пропагирају страни и, за наш народ, неприхватљив морал и идеале, када пипци секуларизма захватају друштво, наша Мајка Црква мора да преузме улогу вође у борби против те многоструке прљавштине. Немамо права да уступамо, обавезно морамо да победимо у тој борби за душе наших људи, јер само Црква, Њена истина, чистота и догмати јесу једина нада која може да уразуми, а затим и исцели друштво, примора да се замисли о свом истинском предназначењу. Црква треба да помогне људима да се врате у Православље. Превод са руског: Станоје Станковић Из књиге светог Теофана Затворника „Унутарњи живот“ Онај ко жели да исправи себе, треба да позна себе; онај ко жели да позна себе, треба да испита себе; а онај који жели да испита себе, треба да уђе у себе, да подвргне разматрању све што тамо постоји, да би кроз то навикао да у себи разликује све добро и лоше и у складу са тим да ради на себи. Нека свако затвори своја спољашња чула, и нека управи око пажње унутра и погледа шта се налази тамо. На први поглед тамо нећете видети ништа, али не зато што тамо нема ничега, већ зато што је тамо превише свега и све је збијено и плови у хаотичном нереду. Доживећете исто оно што се доживљава кад настане густа магла. Магла, као зидом ограђује од нас све предмете и скрива их у себе; исто тако и онај који се први пут окреће себи види да све његово унутарње као да је покривено мрачним покривалом. У ово се можете и сада уверити. Али не прекидајте напор самоудубљивања. Истрпите мало и ви ћете ускоро почети да разликујете мало-помало оно што се дешава унутар вас, слично као што онај ко споља уђе у слабо осветљењу просторију, постојавши мало, почиње да разликује један по један предмет који се у њој налазе. Удвостручите пажњу и гледајте: предмет који вас је занимао је склоњен, његово је место заузео други, овај је овог тренутка замењен трећим, овај није успео да се покаже, јер га је истиснуо четврти, који је гоњен петим у свом редоследу и тако даље. Једна се помисао журно смењује другом, тако да скоро да нема могућности да објаснимо себи шта је прошло кроз нашу главу. Ова покретљивост не само да нас спопада у расцепу између два посла, на пример, при прелазу са једног места на друго, већ и за време ових послова, ма како важни они били: и у време молитве у храму или дому, за време читања или чак удубљеног размишљања. Обично ово називају размишљање, а уствари ово је покраденост (може и: разбацивање) ума, или расејаност и одсуство усресређене пажње, толико потребне при управљању самим собом. Ово поставите као прву црту вашег унутрашњег човека. Стање код светитеља супротно овоме јесте пажња ума, при чему ништа самовољно не улази у главу и не излази из ње, већ је све потчињено слободи и сазнању у којем обично пребивају само Бог и лице које Га созерцава. Између ових супротности постоје разни стадијуми душа које се труде у борби са помислима и ревнују за то да их умире. Погледајте још пажљивије и ви ћете у себи под том сметеношћу помисли у уму, разликовати у вољи непрекидну бригу о уређењу вашег живота, бригу која непрестано изједа душу, као црв, гони човека-трудбеника са једног посла на други, стално га усмерава напред, чинећи га незадовољним оним што поседује и по извршавању једног стално представља стотину других послова, који као да су неизбежни. Од самог буђења душу опседају бриге и не допуштају нам ни да седимо на једном месту, нити да проговоримо ма са ким како треба, чак ни да једемо мирно, док нас преморене дубока ноћ не обори на одмор, узмућујући нас у сну сновиђењима пуним брига. Та се болест назива многобрижност, која изједа душу, баш као што рђа изједа гвожђе. Њу поставите као другу црту тога што се дешава у вама. Супротна овоме особина светитеља јесте безбрижност, која ипак није потпуна незаинтересованост за обавезе, већ правилни, смирени труд који се састоји у предавању себе и свог учешћа свепромислитељном старању Божијем. Средину између њих чини борба између самопромишљања и смиреног предавања себе Промислу Божијем према својој снази. Погледајте још дубље у себе и увидећете заробљеника везаних руку и ногу, против воље повлаченог тамо-амо, самопрелештеног, који, међутим умишља о себи да он ужива потпуну слободу. Окови овог прелешћеног сачињени су од пристрашћа према различитим лицима и стварима које га окружују од којих нам је тешко да се осамимо и болно да се растанемо. Као што и риба која се упецала на удицу плива, али никако не даље од тога колико јој дозвољава нит на коју је прикачена удица, или као птица у кавезу, која премда лети, мада не даље но што јој то дозвољавају зидови кавеза; тако и пристрашћа још увек остављају слободу да се делује како се жели, док се деловање не дотакне нечега у вези са предметом пристрашћа, а чим се посао дотакне тих предмета, душа више не може да влада собом. И што је више пристрашћа, то је мањи круг слободе. А дешава се и то да је неко потпуно свезан и да не може да направи покрет у једну страну, а да себи не причини бол на другој страни. Онај који је пристрасан према многим стварима материјалнe природе осећа се слично ономе који се, шетајући шумом, и рукама и ногама заплео у лепљиву траву, и ма којим делом тела да се покрене, осећа да је везан. Ово поставите за трећу ставку вашег унутарњег стања: пристрасност. Супротна њему особина код светитеља је одрешеност од свега, слобода срца, унутрашња независност. Средина између њих је рад на ослобођењу срца од пристрашћа. Расејаност ума, многобрижност и пристрашће нису сва наша невоља. Премда су оне унутрашњег својства, ипак пребивају на површини срца. Проникнимо, пак, дубље у ово срце и ослушнимо шта има тамо. Поспешићу ваше разумевање поређењем: путник види у гори пећину чији је улаз прекривен травом, а унутра је мрак. Прислонивши уво, чује сиктање змија, рику и шкргут зуба дивљих звери. Ово је слика нашега срца. Да ли сте икада имали прилике да пратите његове покрете? Покушајте да то учините, макар и кратко време и запазите шта се тамо догађа. Десила вам се непријатност и расрдили сте се; сусрела вас је невоља и ражалостили сте се; непријатељ вас је срео и распламтели сте се осветољубивошћу; видели сте равног себи који је заузео више место и почињете да завидите; помислили сте о својим савршенствима и разболели сте се гордошћу и надменошћу А човекоугодништво, сујета, похота, сластољубље, лењост, мржња и остало једно за другим спопадају срце и то само за неколико минута. Све ово излази из срца и у срце се враћа. Оправдано је један од подвижника, који су пазили на себе, созерцавао људско срце пуно змија отровница, то јест страсти. Када се разгори нека страст, исто је као да змија излази из срца, усмеравајући се ка њему и убада га својом жаоком. Болно је и када змија излази и када уједа... Ујевши за срце, она се храни његовом крвљу и дебља се. Дебљајући се, она постаје отровнијом злобнијом, и још више тиранише срце у коме живи. Ово не се дешава само са једном страшћу, већ са свима, а оне никада не наступају појединачно, већ увек све скупа, покривајући, али не уклањајући једна другу. Такво је срце човека које греши, ма ко он био. Супротност овоме је срце светитеља слободно од страсти, или украшавано бестрашћем. У средини стоје они који се боре са страстима и похотама под обележјем подвигоположника Господа и Његовог свеоружја. Ето на чему се може радити у свакоме од нас. На основу написаног можемо одредити шта је заиста у мени и теби, и где смо и шта можемо да очекујемо.. Тешко расејанима, многобрижнима, привезанима за материјално и онима које муче страсти! Напротив, блажене су душе које пазе на себе, које се успокојавају у Богу, које су се ослободиле од свега и очистиле своје срце од страсти! Благословени су и они који остављајући погибао првих, стреме ка блаженству других. Мисао! Каква се несхватљива тајна таји у природи човекове мисли! Једно знамо: она је толико несхватљива да човека језа подилази чим стане мислити о мисли. У трагању за постанком и природом људске мисли дух човечји залуди ако не прибегне Логосу, Богочовеку Христу, у коме је њена тајна једино слатка. Откинута од Бога Логоса, људска мисао нема свој смисао, свој Логос. Јер је мисао у прасуштини својој логосног карактера. 3а мене је мисао, свака мисао, највећа мука под небом, док се не извије у Богомисао, у Христомисао, тј. док се не ологоси, осмисли. Искрено: мисао је пакао ако се не преобрази у Христомисао. Без Логоса људска је мисао стално у алогосном делиријуму, у сатанском бесмисленом самопотврђивању, у сатанском: мисао ради мисли, слично оном: l'art pour l'art [уметност ради уметности]. Људска мисао луди грехом. Као и осећање. Једини лек и лекар од тог лудила јесте Богочовек, јер је Он очовечени Бог Логос. У Њему и Њиме је омогућено и загарантовано људској мисли бескрајно божанско усавршавање. Он је и постао човек да се ова планета, вођена голом, "чистом" мишљу људском, не би коначно и неповратно претворила у свеопшту лудницу. Примећујете: чим се европски континент удаљи од оваплоћеног Логоса, тоне у нечовечност, у безумље, у културно људождерство, у свеубилачке ратове. Човек прождире човека, нација нацију, раса расу. Десето писмо Благодат увек претходи искушењу као упозорење да се припремиш Делање није оно што покушаш, па се повучеш. Делање је излазак на двобој, да победиш и да будеш побеђен, да добијеш и да изгубиш, да паднеш и да устанеш, да све развејеш, да очекујеш борбу и битку до свог последњег даха. И да не будеш превише самоуверен све док ти душа не напусти тело. Чак и када се буде узносила ка небу, може очекивати да већ следећег часа буде збачена у ад. Рекао бих да се пад и дешава управо у том магновењу. Човек стога не треба да се чуди променама, него мора, напротив, имати у виду да му припада и једно и друго. Знај да благодат увек претходи искушењу као упозорење да се припремиш. Чим приметиш благодат, стегни се: „Рат је објављен! Пази, земљани човече, са које ће стране напасти злобник!" Често он брзо дође, а често и након два - три дана. Али ће, у сваком случају, доћи. Нека утврђења буду чврста: сваке вечери исповест, послушност старцу, смирење и љубав према свима. Тако ћеш олакшати тескобу. Сада, ако благодат дође пре очишћења и томе слично - молим те да будеш опрезан и чиста ума. Благодат се дели на три врсте: очишћујућу, просветљујућу и на благодат савршенства. На три врсте дели се и живот: на природни, натприродни и противприродни. У оквиру ове три врсте, човек узлази и силази. Постоје и три велика благодатна дара која човек задобија: созерцање, љубав и бестрашће. Делању садејствује благодат очишћења која помаже у очишћењу. Свакога, ко се покајао, на покајање је побудила ова благодат. Све што човек чини дело је благодати, чак и ако није свестан да је поседује. Без обзира на то, благодат га одгаја и руководи. Сагласно напретку који је постигао, човек се уздиже, спушта или остаје на истом ступњу на којем је и био. Ако има ревности и самоодрицања, узноси се до созерцања, за којим следи просветљење божанским знањем и у извесној мери бестрашће. Ако охладни његова ревност и усрђе, прекида се и дејствовање благодати. Што се тиче онога који се моли са знањем, а што си споменуо у свом писму, то је онај који зна за шта се моли и шта тражи од Бога. Онај ко се моли са знањем не празнослови и не тражи ништа излишно. Напротив, он зна и место, начин и време. Тражи оно што одговара и користи његовој души, умно општи са Христом, хвата га и поседује: „Нећу те", каже, „отпустити у векове!" Онај ко се моли тражи отпуштање грехова, тражи милост Господњу. Ако се моли за велике ствари пре времена, Господ му их не даје, јер Он даје по утврђеном реду. Међутим, уколико молитељ настави да досађује својим захтевима, Он допушта духу прелести да подражава благодат и да те обмане, показујући ти једно уместо другог. Због тога није корисно тражити прекомерно. Уколико и будеш услишан пре очишћења, пре него што томе дође ред, те прекомерности ће се претворити у змије и постаће штетне. Ти имај чисто покајање и послушност према сви ма, и благодат ће, и без да је тражиш, доћи сама. Слично младенцу који још замуцкује, молитељ тражи од Бога Његову свету вољу. Као преблаги Отац, Бог му даје благодат, али му даје и искушење. Уколико без роптања поднесе искушење, благодат се увећава. Колико се увећава благодат, толико се увећавају и искушења. Када се демони приближе да би започели битку, они не нападају тамо где ћеш их победити војујући без роптања него баш траже слабу страну. Тамо где их најмање очекујеш проваљују зид тврђаве. И када душу затекну немоћну и тај део слабим увек га ту побеђују, и чине одговорним. Тражиш од Бога благодат? Уместо благодати, Он попушта искушење. Ниси у стању да издржиш битку и падаш? Неће ти се дати никаква додатна благодат. Поново тражиш? Поново искушење. Поново пораз? Поново лишавање, и тако до краја живота. Према томе, мораш да изађеш као победник. Супротстављај се искушењу до смрти. Падај као леш у борби, вапи на земљи као одузет: „Никада Те нећу напустити, најслађи Исусе! Никада Те нећу оставити! Нећу се разлучити од Тебе у векове и ради Твоје љубави издахнућу на попришту!" Изненада, Он ће се појавити на попришту и узвикнути из вихора: „Овде сам! Опаши сада као човек појас свој и пођи за мном" (в. Јов З8, 1-3). Сав у све- тлости и радости, ти ћеш одговорити: „Авај мени, несрећноме! Авај мени, лукавом и бескорисном!" Ушима слуигах о теби, а сада Те око моје види! Због тога прекоревам самога себе, и кајем се у праху и пепелу (Јов 42, 5-6). Тада ћеш се испунити божанственом љубављу. Твоја душа ће пламтети као и Клеопина (в. Лк 24, 18-32). У тренутку искушења нећеш оставити платно и побећи наг (в. Мк 14, 51-52), него ћеш трпељиво подносити тескобу [жалост] и размишљати: „Као што је прошло и једно и друго искушење, тако ће проћи и ово!" Међутим, када очајаваш, и када негодујеш, када не трпиш искушење, тада се, уместо победе, непрестано мораш кајати: због погрешака учињених током дана, због немара током ноћи. Уместо да задобијеш благодат на благодат, умножаваће се твоја тескоба. И зато не страхуј и не плаши се искушења. Чак и ако много пута паднеш, ти устани. Не губи хладнокрвност и не очајавај. То су облаци и они ће проћи. И када уз садејство благодати која те очишћује од свих страсти прођеш све то што чини делање, твој ум ће окуси-и просветљење и кренути ка созерцању. Прво созерцање тиче се свега постојећег. Да је Бог све створио ради човека, па чак и самим анђелима одредио да му служе. Какво је достојанство, каква је величина, какво је велико предодређење човека, тог даха Божијег! Не да овде проживи кратке дане свог изгнанства, него да вечно живи уз свог Створитеља! Да гледа божан- ствене анђеле, да слуша њихово неизрециво појање! Каква радост, каква величина! Тек што се оконча овај наш живот и затворе се ове [телесне] очи, истог тренутка отварају се друге и започиње нови живот. То је истинска радост, којој више нема краја. Када о томе размишља, ум се погружава у неки мир и савршено спокојство. Оно се распростире и по читавом те- лу, и човек потпуно заборавља да постоји у овом животу. Таква созерцања смењују се једна за другим. То не значи да ми сами стварамо неке представе у свом уму. Напротив, то је дејствовање благодати која уноси мисли и погру- жава ум у созерцање. То не ствара сам човек. То долази само по себи и одвлачи ум у созерцање. Ум се тада проширује и осим тога постаје други. Просветљује се. За њега је све отворено. Он се испуњава премудрошћу и као син поседује исто што и његов отац. Он зна да је ништа, да је блато, али зна и да је син Цара. Иако ништа нема, он поседује све. Испуњава се богословљем. Незасито вапи и са пуном свешћу исповеда да је његово суштаство сасвим ништавно. Његово порекло је земља, али је његова животна сила дах Вожији, тј. његова душа. Душа лети право у небо! „Ја сам удисај, дах Божији. Све се растворило и остало у земљи из које је и створено. Ја сам син вечнога Цара! Ја сам бог по благодати! Ја сам бесмртан и вечан! Ја сам, након једног јединог тренутка, у близини мог небеског Оца!" То је истина о човековом предодређењу. Да је због тога створен и да мора да се врати тамо одакле је и потекао. Таква су созерцања која обузимају духовног човека. Он ишчекује тренутак када ће напустити ову земљу и када ће његова душа узлетети ка небесима. Према томе, буди храбар, чедо моје, и у тој нади трпи сваки бол и жалост, будући да ћемо се ускоро удостојити свега тога. То је исто за свакога од нас. Сви смо ми чеда Божија. К Њему вапимо дан и ноћ. И нашој слаткој Мајци, Свевладичици, која оне који јој се моле никад не оставља. Како те нађем, тако ћу ти и судити (в. Јез. 33;20). Да, то је вредност једногтренутка! Да ли ће те затећи у покајању? Да ли ће те сусрести док се исповедаш? Да ли ће те сустићи док говориш Оче, сагреших небу и Теби (Лк. 15;18)? Да ли ће ти прићи док проливаш сузе истинског покајања и самопрекоревања? Да, Бог ће одлуку донети у једном тренутку: Веран је Господ у речима Својим (Пс. 144;13 по Септуагинти). Ако те пак нађе у нечему другом, о човече, отвориће се очи твоје душе и видећеш шта си изгубио, али каква ће тада корист бити од тога? Ако Бог осуди човека, покајање је бескорисно. Када се заврши "вашар" овог живота, узалудна ће бити многоглагољивост! Тада је све свршено! О, како је то велико тајинство! О, Боже мој, мој слатки Исусе, отвори очи моје душе да бих сасвим јасно могао да видим велико тајинство мог вечног спасења, да бих уз помоћ Твоје благодати припремио попутнину и да се не бих бескорисно кајао на самом крају свог живота. Као што видиш, ја баш ништа не чиним и потпуно сам губав од страсти. Подари ми сузе и савршено покајање пре него што дође задњи час, када ћу зачути Твој глас: Нареди за своју кућу, јер ћеш умрети и нећеш бити жив (Ис. 38;1). |
Манастир ПодмаинеМанастир Српске Православне Цркве у Митрополији Црногорско-Приморској Архива
June 2015
Категорије
All
|