Када љубав Господа нашег запали човекову душу, мера више нема власт над њим и он прелази њена ограничења. Услед тога он изгони страх напоље (1.Јн 4, 18), и ако [човек] нешто пише или говори, тежи прекомерном. ако нешто и говори у том благодатном тренутку, све што каже недовољно је пред пламеним блистањем божанствене љубави. Када се затим стегне срце и облак се удаљи у своје висине, компас се враћа у средину и он тражи меру да би расудио.
Тако је све што сам вам написао имало један једини циљ: да загреје топлину ваше душе, да вас побуди на ревност и чежњу за нашим најслађим Исусом, слично као што војсковође у војсци говоре о подвизима одважних ратника и тако подстичу остале да се xpaбpo боре. А тако исто и житија и поуке светих, које су написали и оставили нам, имају тај исти циљ. Слично томе и душа, коју је Бог саздао таквом да уколико не слуша често о узвишеном и чудесном, запада у дремеж и нерад. И само тиме, читањем и чудесним приповестима, она прогони заборав и обнавља своје саро саздање.
Када сам дошао на Свету Гору, затекао сам многе оце у делању и созерцању. Старе и свете људе. Био је ту старац Калиник. Прекрасан подвижник који је четрдесет година био затворник. Подвизавао се у умном делању и окусивиши мед божанствене љубави постао је користан и другима. Окусио је усхићење ума. Нешто ниже о њега обитавао је и други старац, Герасим, крајњи безмолвник. Пореклом са Хиоса. Чудесни подвижник који је упражњавао умну молитву. Деведесетогодишњак који је седамнаест година живео на врху пророка Илије. Борио се са демонима и шибан невременом, остао је непоколебиви стуб трпљења. Имао је дар непрестаних суза. Ослађен умозрењем Исуса проводио је свој мирни и безбрижни живот. Изнад њега је живео старац Игњатије, слеп за много година. Дугогодишњи духовник. Старац од деведесет пет година, упражњаво је непрестану умну молитву. Услед ове молитве, из његових уста ширио се миомирис, тако да је свако желео да беседи са њим уз његова уста.
Био је ту још један старац, најчудеснији од свих, старац Данило који је подражавао светог Арсенија Великог и обитавао у Светом Петру Атонском. Крајње ћутљив, затворник, литургију је служио до последњег дана. Током читавих шездесет година, није ни помишљао да макар за један дан напусти божанствено свештенослужење. И током Великог поста, свакодневно је служио Литургију пређеосвећених дарова. До последњег дана није боловао и скончао је у дубокој старости. Његова литургија је увек трајала три и по до четири часа, јер од умиљења није могао да изговара возгласе. Од суза које би пролио била је мокра и земља испред њега. 3бor тога није желео да ико, ко би дошао са стране, присуствује његовим Литургијама и види његово делање. Али мене је примао, јер сам га усрдно молио. И када бих дошао код њега, након што бих ноћу три часа пешачио да бих присуствовао том уистину застрашујућем божанственом призору, он би ми сваки пут, изашавши из олтара, упутио једну или две поуке и одмах се сакрио до наредног дана. До краја живота упражњавао је умну молитву и сваку ноћ проводио у бдењу. Од њега сам и ја добио правило, и то ми је било од велике користи. Свакога дана је јео двадесет пет драмија хлеба и био потпуно узнесен у литургији. А литургија се не би завршила док земља пред њим не би постала блато. Било је и много других созерцатеља; нисам се удостојио да их видим јер су се упокојили годину или две пре мог доласка. Али су ми приповедали о њиховим чудесним подвизима, јер сам се тиме бавио. Корак по корак, обилазио сам брда и пећине да бих пронашао овакве подвижнике. Мој старац је био добар и прост и чим бих му припремио храну, давао ми је багослов да се удаљим и да кренем у потрагу за онима који ћe bити од користи мојој души. А кад сам га сахранио, претражио сам читав Атос. Био је један у пећини који је морао да плаче седам пута дневно. То је било његово делање. Али и читаву ноћ је проводио у сузама, тако да му је узглавље увек било мокро. Имао је послушника који је долазио два-три пута дневно, јер старац није желео да било ко прекида његов плач. Једном га је упитао: „Старче, зашто ти толико плачеш?" „Дете моје, кад човек созерца Бога, од љубави му потеку сузе и више не може да их задржи". Било је и других, млађих подвижника, као што су отац Козма и остали. Било је и старијих, али ако бих писао о свима њима, требала би ми гомила хартије. Сада су сви они умрли овде и вечно живе тамо. А данас се о нечему таквом више ништа не може чути. људи су толико заокупљени проблемима и материјалним бригама да у потпуности запостављају умно делање, тако да већина њих не само да не жели да се распита, да истражи или да дела, него напротив, када чују да неко о томе говори, непријатељски устају против њега и сматрају га неразумним и лудим, јер је „живот његов другачији и он је изложен њиховом подсмеху", а слично је било и у време идолопоклонства. Тада су те, ако се ругаш идолима, каменовали и осуђивали на срамну смрт. А сада свака страст заузима место идола. Ако разобличиш и осудиш страст која, као што видиш, све поробљује, они ћe повикати на тебе: „Каменујте га јер је похулио наше богове!" А ја, пошто никога не примам, и чак и не желим ни да чујем како живе мирјани и монаси, непрестано сам мета осуђивања. И поред тога, ни дању ни ноћу не престајем да се молим за оце и да говорим да су у праву. Само нисам у праву када их саблажњавам, јер они виде очима какве им је дао Бог. Али зар нећу бити неправедан и крив ако кажем: „Зашто не виде онако како ја видим?“
Нека Бог свих помилује молитвама преподобних, богоносних отаца.